Up First Prev Next Last
Naslov: Opet maceha i pastorka
Napomena: U Becu 1853., Vuk Stefanovic Karadzic
Bio covek udov i imao jedno musko i jedno zensko dete, pa se ozeni na
novo i druga mu zena dovede pastorku. Ova zena sve je volela svome
detetu, a na ono dvoje pastorcadi mrzila i svakojako ih mucila. Najposle
rece muzu: "Cujes, covece; ja ove troje dece vise ne mogu gledati, nego
ih vodi iz kuce, ili ne cemo ni nas dvoje zajedno hleba jesti." Covek je
stane blaziti: "Ta nemoj zeno, za Boga! kuda znam s njima?" "Makar kuda,"
odgovori zena, "odvedi ih u planinu, pa ih ostavi u planini, sto im
drago." Najposle navrati muza te joj rece da ce sutra odvesti decu u
planinu i onamo ih ostaviti. A to sve slusala njegova kci, pa placuci
kaze bratu svome, koji je bio mladji od nje: "moj brate! nas otac hoce
sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego znas sta
cemo raditi? Da napunimo dzepove pepela, pa putem za sobom pomalo da
prosipamo, kad u mene nestane, onda ti, pa cemo posle iz planine po
pepelu moci doci kuci. Kad bude ujutru oni se sirote ukradu, te napune
dzepove pepela, i kad ih otac zovne da idu s njim, oni podju. Iduci tako
zadugo deca su prosipala za sobom pomalo pepela. Kad ih otac dovede
usred sume, rece im: "\Sedite ovde malo, sad ce tata doci." Deca sednu, i
on se tako ukrade od njih i otide kuci, a deca cekajuci onde oca ogladne,
i kad bude pred noc, ona se po pepelu vrate natrag kuci; ali kad dodju
tamo, ne smednu odmah uci unutra, nego se pod strehom sakriju kraj
pendzera da cuju sta se u kuci radi i govori. U to vreme covek i zena
bili su za vecerom, pa posto veceraju, rekne zena: "Da je ovde sad ono
nase dvoje dece, dali bismo im ovo malo korica, te bi i oni mogli
vecerati." A deca onda kroz pendzer: "Evo nas majko!" pa utrce unutra.
Kad ih zapitaju kako su dosli, muskarac kaze upravo da su dosli po
pepelu. Kad deca po tom veceraju i legnu spavati, zena opet navali na
coveka da ih sutradan odmah vodi opet, a ona ce pepeo sakriti. Deca to
cuju opet, pa kad ujutru rano ustanu, ne nasavsi pepela nakupe mekinja u
dzepove, pa kad ih otac opet povede u planinu, oni stanu pomalo prosipati
mekinje. Kad ih otac odvede daleko u sumu, on im nalozi vatru, pa uzevsi
tikvu podje kao na vodu rekavsi deci da sede kod vatre, a on ce sad doci,
i tako se od njih ukrade i otide kuci, a deca ostanu sama u planini. Deca
su dugo sedila kod vatre i cekala oca, a kad vide da njega nema, a noc se
prikuci, ona podju po mekinjama kuci, kad tamo, a to nekake zverke naisle
te mekinje sve pojele. Deca kad to vide, briznu plakati pa se vrate k
vatri. U tom udare onuda nekaki Civuti, pa kad opaze vatru, dodju k deci
pa ih zapitaju sta rade ovde, i imaju li jos koga onde, a posto im deca
pripovede sve sta je i kako je, reku im Civuti da idu s njima i da ce im
u njih dobro biti. Deca pristanu na to i podju s Civutima, i Civuti ih
odvedu svojoj kuci. Oni kod kuce nisu nikoga imali do samo jednu mater,
pa kad dodju kuci, musko dete zatvore da se goji a devojku ostave da im
mater slusa. Kad se dete dobro uhrani i ugoji, Civuti polazeci na posao
nekakav zapovede materi da ga ispece pa kad dodju dovece s posla da ga
pojedu. Devojcica je za ono vreme sto je kod Civuta provela, bila
uvedzbala nesto Civutski, te je razumela sto su Civuti materi kazali za
njenoga brata, pa otide i kaze bratu: "Brate, danas Civuti odose nekuda i
zapovedise materi da te ispece; nego mi da gledamo da babu turimo u
pec." Kad bude posle podne, uzari baba pec i izvede dete da ga u nju
turi, pa mu rece da sedne na lopatu. Onda devojcica rece babi: "Majko!
on je jos mlad i nejak, pa ne zna kako to treba, nego sedi ti najpre da
on vidi." Baba to ucini i sedne, a oni za lopatu te s njom u pec i baba
se ispece. Onda deca bezi iz kuce, i bezeci dodju na jednu vodu i na njoj
nadju most, te brze predju na onu stranu i dodju u sumu. Kad Civuti u vece
dodju gladni kuci, viknu mater da im donese jesti, ali u kuci nigde
nikoga, nego osete miris od pecenja, kad izvuku pecenje iz peci, poznadu
svoju mater pa brze bolje za decom u poteru. Kad dodju na onu vodu, a to
udarila plaha kisa i most odnela, i oni ne mogavsi preci preko vode,
vrate se natrag. Deca tumarajuci kojekuda po planini najposle dodju na
jedan izvor, i kod onoga izvora nadju jednu zenu, i nazovu joj pomozi
Bog! pa se napiju vode i sednu da se odmore. Onda rece zena devojcici:
"Cerko! da ti legnem glavom na krilo da me malo poistes." A ona joj
odgovori: "Drage volje, majko." I tako zena legne devojci glavom na
krilo, pa je onda zapita od kuda su njih dvoje. Devojce joj placuci
pripovedi sve sta je i kako je, pa joj najposle rece: "Majko! kako ti
mirise glava!" Onda zena ustane s njezina krila, pogledi zalosnu i placnu
devojcicu, pa joj rece: "Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser
ti isao iz ociju mesto suza, i kad govorila, ruza ti zlatna iz usta
izlazila!" Posle toga zena pokaze deci kuda ce izaci na put, i deca
otidu a zena ostane kod izvora. Deca izisavsi na put otidu kuci.
Devojcica kako opazi maciju i oca, brizne plakati, a macija kako vidi da
joj mesto suza biser iz ociju ide, rasiri ruke, pa je stane grliti i
ljubiti: "Blago meni kad si mi dosla! A gde si mi tako bila?" Devojcica
kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ruza. Onda se macija jos
vecma zacudi, pa je zapita: "Gde si taku blagodet na sebe dobila?"
Devojcica joj kaze kako su u planini tu i tu nasli zenu na izvoru pa je
zena blagoslovila. Onda macija zapita: "A jeli ta zena jos tamo da i ja
svoju cer k njoj posljem da dobije tu blagodet." Devojcica joj odgovori da
je iza njih onde ostala. I tako macija stane govoriti svojoj kceri da ide
onamo, a ona se zatezala i suprotila, ele najposle mati je kojekako
namoli i ona otide i nadje onu zenu na izvoru. Kad dodje na izvor, mesto
da joj nazove pomozi Bog, ne rece joj nista, nego u sebi promrmlja "Eto
one zenturine, ubio je Bog!" Pa se napije vode i sedne kod izvora kao
sto su joj kazali. Zena odmah pristupi k njoj pa joj rece: "Da ti legnem
glavom na krilo da me malo poistes." A ona joj odgovori: "Hocu da, Bog
zna kakva ti je glavurina", i stane plakati: "Ne bih ja ni dosla ovamo,
da me nije moja materesina oterala." Onda je zena pogledi, pa joj rece:
"Tamo njoj krvave suze iz ociju letele kad plakala, a kad govorila, tamo
ona prskala i balila te te ne mogli ljudi slusati." Posle toga devojka se
vrati kuci maji svojoj, a maja je jedva doceka i rasiri ruke pred nju, a
kad ona progovori, stane prskati i baliti, da se mati upropasti sta joj
je. Devojka onda okrene plakati: "Ti si mi kriva," a suze krvave polete
joj niz obraze. Za onu se sirotu devojku posle procuje do cara, te car
poslje po nju i uzme je za svoga sina, a ona uzme i svoga brata k sebi, te
su tako sretno ziveli. A ona druga devojka sa svojom materom i ocuhom
ostane onako.
|
|