Up First Prev Next Last
Prva knjiga Mojsijeva, glava 42.
1. A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta
gledate jedan na drugog?
<Dela 7:12>
2. I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite
otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
<1 Moj. 43:8> <Psal. 33:18> <Psal. 118:17> <Isa. 38:1>
3. I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4. A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga
ne bi zadesilo kako zlo.
<1 Moj. 42:38>
5. I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu;
jer beše glad u zemlji hananskoj.
<1 Moj. 12:10> <1 Moj. 26:1> <Dela 7:11>
6. A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po
zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
<1 Moj. 37:7> <1 Moj. 41:41> <1 Moj. 42:38>
7. A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i
oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje
hananske, da kupimo hrane.
8. Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.
9. I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste
uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.
<1 Moj. 37:5> <1 Moj. 37:9>
10. A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da
kupe hrane.
11. Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge
tvoje bile uhode.
12. A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja
slaba.
13. A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova
jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca
našeg, a jednog nema više.
<1 Moj. 37:30> <1 Moj. 44:20> <Jer. 31:15> <Plač 5:7>
14. A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.
15. Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći
odavde dokle ne dođe ovamo najmlađi brat vaš.
<1 Moj. 44:21> <1 Sam. 1:26> <1 Sam. 17:55>
16. Pošljite jednog između sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete
ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače
ste uhode, tako živ bio Faraon.
17. I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18. A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer
se ja Boga bojim:
<3 Moj. 25:43> <Nem. 5:15>
19. Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u
tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20. Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svog da se posvedoče reči
vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.
<1 Moj. 42:5> <1 Moj. 43:3> <1 Moj. 44:23>
21. I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer
videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo;
zato dođe na nas ova muka.
<Jov 36:8> <Psal. 107:17> <Priče 5:22> <Priče 11:21> <Priče 21:13>
<Os. 5:15> <Mat. 7:2>
22. A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se
grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv
njegova.
<1 Moj. 9:5> <1 Moj. 37:21> <1 Car. 2:32> <2 Dn. 24:22> <Psal. 9:12>
<Luka 11:50>
23. A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko
tumača.
24. A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k
njima, i progovori s njima, i uzevši između njih Simeuna veza ga pred
njima.
<1 Moj. 43:23> <1 Moj. 43:30>
25. I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji
dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako
bi učinjeno.
<1 Moj. 42:38>
26. I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
27. A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u
jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.
<1 Moj. 43:21>
28. I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj
vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom:
Šta nam to učini Bog?
29. I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve
što im se dogodi, govoreći:
30. Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i
dočeka nas kao uhode.
<1 Moj. 42:7>
31. A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;
32. Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog već nema, a
najmlađi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;
33. Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati
jeste li pošteni ljudi: brata jednog između sebe ostavite kod mene, a
šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
<1 Moj. 42:15> <1 Moj. 42:19>
34. Posle dovedite k meni brata svog najmlađeg, da se uverim da niste
uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati
po ovoj zemlji.
<1 Moj. 34:10>
35. A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u
zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih
uplašiše se i oni i otac im.
<1 Moj. 43:21>
36. I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna
nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
<1 Moj. 43:14>
37. A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne
dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.
<1 Moj. 43:9>
38. A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on
osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići,
svalili bi ste me stara s tugom u grob.
<1 Moj. 37:33> <1 Moj. 37:35> <1 Moj. 42:13> <1 Moj. 44:4> <1 Moj.
44:28> <1 Moj. 44:29> <1 Moj. 44:31>
|