Napomena: U Becu 1853., Vuk Stefanovic Karadzic

Bila jedna devojka pa imala maciju, i macija imala kcer sto je dovela, pa mrzila na pastorku, tukla je i grdila od kud je god isla, patila je gladju i golotinjom da bi je samo kakogod sa sveta nestalo; al sto je ona nju gore drzala, to je ona sve zdravija i lepsa bivala. Kad macija vidi da joj ovako dosaditi ne moze, otera je od kuce kad joj je otac nekud na put bio otisao. Ona isla ne znajuci ni sama kuda, najposle zaidje u sumi, pa tumarala tamo amo trazeci kud ce da izadje, dok smotri na daleko vatru gde se svetli pa onda hajd k onoj strani od kud je vatra svetlila. Kad tamo a to mala kolebica, nepociscena i u njoj vatra rastrkana i vec se zgorela. Ona lepo uzme metlu pa pocisti kolebu, vatru skloni, i jos drva donese te bolju nalozi pa sedne da ceka ko ce doci. Kad u vece, Boze! duva vetrina, krse se drva mislis sve ce iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu drkcuci od strahote, al eto ti ala ide, kako dodje u kolebu, stade mirisati la rece: "Ovde ima rajska dusa; izadji, rajska duso! ne cu ti nista." Devojka izadje, onda joj ala kaze: "Jesi li ti moju kolebu pocistila i moju vatru nalozila?" A ona odgovori: "Jesam." "Dobro," kaze ala, "\sad me malo poisti." Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i pocne da je poiste, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. "\Smrdi li moja glava? devojko!" zapita je ala; a ona odgovori: "Ne smrdi, majko! vec mirise kao smilj." Sutradan rano polazeci ala devojci zapovedi da nahrani njenu zivinu i da skuva veceru. Devojka stane mamiti zivinu, kad al Boze! skupise se eje, sovuljage, vrane, kurjaci, lisice, jazavci, tvorovi, sto je god u Boga zivotinje, sve se skupi na hranu; devojka ih lepo nahrani, i sve se razidje. Kad u vece opet dodje ala, zapita je jeli nahranila njenu zivinu. "Jesam" kaze. Posto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: "Ako hoces, idi kuci; za to sto si me lepo sluzila uzmi od onih sanduka koji hoces, pa ponesi kuci." Devojka uzme najlaksi sanduk, a ala je zapita za sto uzima najlaksi. "\Znam" veli "da u njemu najmanje ima; a ja za ovo nekoliko dana nisam vise ni zasluzila." I tako otide, kad dodje kuci sa sandukom i otvori ga, a to u njemu sve sami dukati! Kad macija to vidi ona odmah otera i svoju kcer da donese sanduk dukata. Njena kci naidje na onu istu kolebu; al niti je htela vatre staknuti, ni spremiti. Kad u vece dodje ala onako isto s vetrom, zapita je: "Rajska duso! sto nisi moju vatru stakla i moju kolebu pocistila?" A ona joj odgovori: "Nisam ni kod svoje kuce cistila." "Dobro, dobro," kaze ala, "a ti me malo poisti." Tek devojka zaviri u glavu, stane pljuvati: "Pi! cudna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati." "Dobro, dobro!" opet kaze ala.

Sutradan ala opet ode a njoj zapovedi da zivinu nahrani, kad devojka vidi kakva je zivina, uzme batinu, pa kom nogu, kom glavu, kom krilo odbije, i tako sve rastera. Kad u vece dodje ala, zapita je jeli zivina nahranjena.

"Jeste da! kakva ti je ono djavolska zivina? Kakva je onako sam je i nahranila, batinom." "Dobro, dobro," kaze joj ala. Kad bude ujutru, kaze joj da ide kuci: "Dosta si me" veli "\sluzila; eto uzmi koji hoces od tih sanduka pa nosi kuci." Devojka izbira najtezi, pa odnese. Kad ga donese kuci, brze i ona i macija otvore ga da vide silno blago u onako teskom sanduku. Kad se nadvire nad sanduk, a dve guje iskoce iz njega pa jedna mater a jedna kcer za oci, te im ispiju oci. Kako su pravo radile onako su i prosle.