|
|
|
Pregled Prvi Preth Sled Poslednji
Naslov: Nahod Momir
Napomena: Objavljena u Beču 1845., Vuk Stefanović Karadžić
Nahod Momir (III)
"Da ja pitam roditelja moga,
"Za što mene oće da obesi,
"Šta li sam mu sagrešio ljuto;
"A sva moja braća i družina
"Raduje se svetom vaskrsenju,
"Mene baba oće da obesi
"Na znan danak na vaskrsenije!"
Dželati su, al' su milostivi,
Oni staše suze prosipati
Na Momira mlada gledajući;
Vode njega caru roditelju.
Kad Momira caru dovedoše,
Pisnu dete, kao zmija ljuta,
Pade caru preko svil'na krila,
Ljubi cara po nedri svileni:
"Svetli care a moj roditelju!
"Što sam tebe, babo, sagrešio,
"Te me danas oćeš da obesiš,
"Na znan danak na vaskrsenije?
"Sva se moja braća i družina
"Sad raduje svetom vaskrsenju,
"A ti mene oćeš da obesiš!
"A što sam ti sagrešio babo?"
A car ništa, veće suze proli:
"Ej Momire, ej žalosti moja!
"Teško mene, ja izgubi tebe;
"Mene kaže devet vezirova,
"Da ti ljubiš sestru Grozdijanku;
"Tako mi se ne delilo meso
"Za života od moji kostiju,
"Ja ne delim tebe i Grozdanu!
"Rođeni ste bratac i sestrica.
"Ej Momire, ej žalosti moja!"
A besedi Naode Momire:
"Ima, babo, čitav mesec dana,
"Kako nisam sestrice vidio
"Razma sinoć u zelenoj bašči,
"Kad je brala s devojkama cveće,
"S njome, babo, tridest devojaka,
"Sretosmo se na baščeni vrati,
"Ja njoj dado struk rumene ruže,
"Ona mene struk bela bosiljka,
"Te se, babo, menovasmo cvećem
"Za miloštu bratac i sestrica,
"Za miloštu, za sramotu nije."
Tede care njemu da veruje,
Al' povika devet vezirova:
"Čuješ Bože, vidiš li sabore!
"Car veruje detetu jednome,
"Ne veruje devet vezirima,
"Bijelije brada do pojasa!"
Nema kuda Srpski car Stepane,
Već namače dva dželata mlada:
"Ajd', dželati, te ga obesite
"U gradini o suvoj davini."
Povedoše g' dva dželata mlada;
Al' se moli Naode Momire:
"Bogom braćo, dva dželata mlada!
"Vodite me carici materi,
"Da mi prosti i muku i ranu:
"Ranu njenu, što me je ranila;
"Muku njenu, što je promučila,
"Dok je mene ona odranila."
Dželati ga ne kteli slušati,
Već ga vode u novu gradinu,
U gradinu pod suvu davinu,
Štono se je drvo osušilo
Ima veće tri godine dana,
Niti lista niti cvetom cvati;
Obesiše Naoda Momira.
To iz dvora niko ne vidio,
Već vidila sestra Grozdijanka,
Ispred dvora s visoka čardaka,
Pa utire suze od obraza,
Ona ide svojoj staroj majci;
"Odeni me, moja stara majko,
"Obuci me, štogod lepše možeš,
"Danas jeste svetlo vaskrsenje,
"Devojke me u kolo zazivlju."
To carica jedva dočekala,
Obuče je, štogod lepše može,
Baš kan' da je oće da udaje;
Ne će ići žalosna Grozdana,
Ne će ići mlada međ' devojke,
Već ukrala svilene gajtane,
Pa otide bracu u gradinu,
U gradinu pod suvu davinu;
Kad je vid'la braca obešena,
Ud'ri licem o zemljicu čarnu,
Pa zapišta, kao zmija ljuta,
Pa s' i ona mlada obesila
O davini o drugojzi grani,
Za života jošte za svojega
Desnom rukom braca zagrlila.
Glas dopade carici Roksandi:
"Zlo si sela, gospođo carice!
"Oboje ti dece obešeno,
"Obešen ti Momir i Grozdana."
A zapišta carica Roksanda,
Ona ide caru čestitome,
Pade caru preko svil'na krila,
Pa ga ljubi po nedri svileni:
"Za što, care, ogrejano sunce
"Za št' obesi dvoje dece naše,
"Nama, care, našu omladinu,
"Omladinu i obradovanje?"
A car žali Naoda Momira,
Za Grozdanu ništa i ne znade,
Pa besedi gospođi carici:
"Nisam tebe decu izvešao,
"Obesilo devet vezirova,
"Obesilo Naoda Momira."
Al' govori carica gospođa:
"Čuješ li me, svetla kruno moja!
"Jal' izvešaj devet vezirova,
"Jali ću se i ja obesiti
"O davini o trećojzi grani
"A kod ono dvoje dece moje;
"Ja dušmana gledati ne mogu,
"Da mi ode dušmani po svetu."
Nema kuda Srpski car Stepane,
Već namače do devet dželata,
Te izveša devet vezirova
Proću crkve o jeli zelenoj.
Po tom malo vreme postajalo,
Pa se diže care i carica
A od njine velike žalosti,
Te odoše u novu gradinu,
U gradinu pod suvu davinu;
Što da vide? čuda neviđena!
Davina se suva pomladila
I zelenim ulistala listom
I bijelim ucvatila cvetom,
Oboje se dece psvetilo,
Posveti se Momir i Grozdana;
Pa odoše pod jelu zelenu,
Al' zelena usanula jela,
Pocrnilo devet vezirova,
A najviše Todore vezire,
Kum neverni, vera ga ubila'
Pod njima se zemlja provalila.
Car namače dva dželata mlada,
Otkida i jednog po jednoga,
Te i baca dole u bezdanu:
"Idi tamo sa zemlje nepravdo!"
Stade care prosipati blago,
Te sarani dvoje dece svoje.
Na Momiru zelen bor nikao,
Na Grozdani vinova lozica,
Savila se loza oko bora,
K o sestrina oko brata ruka.
21) Kao da ga je rodila. /Pripovijeda/ se, da i sad tako čine oni,
koji uzmu koga mjesto svoga djeteta
|
|
|