Pregled Prvi Preth Sled Poslednji
Naslov: Opet maćeha i pastorka
Napomena: U Beču 1853., Vuk Stefanović Karadžić
Bio čovek udov i imao jedno muško i jedno žensko dete, pa se oženi na
novo i druga mu žena dovede pastorku. Ova žena sve je volela svome
detetu, a na ono dvoje pastorčadi mrzila i svakojako ih mučila. Najposle
reče mužu: "Čuješ, čoveče; ja ove troje dece više ne mogu gledati, nego
ih vodi iz kuće, ili ne ćemo ni nas dvoje zajedno hleba jesti." Čovek je
stane blažiti: "Ta nemoj ženo, za Boga! kuda znam s njima?" "Makar kuda,"
odgovori žena, "odvedi ih u planinu, pa ih ostavi u planini, što im
drago." Najposle navrati muža te joj reče da će sutra odvesti decu u
planinu i onamo ih ostaviti. A to sve slušala njegova kći, pa plačući
kaže bratu svome, koji je bio mlađi od nje: "moj brate! naš otac hoće
sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego znaš šta
ćemo raditi? Da napunimo džepove pepela, pa putem za sobom pomalo da
prosipamo, kad u mene nestane, onda ti, pa ćemo posle iz planine po
pepelu moći doći kući. Kad bude ujutru oni se sirote ukradu, te napune
džepove pepela, i kad ih otac zovne da idu s njim, oni pođu. Idući tako
zadugo deca su prosipala za sobom pomalo pepela. Kad ih otac dovede
usred šume, reče im: "Sedite ovde malo, sad će tata doći." Deca sednu, i
on se tako ukrade od njih i otide kući, a deca čekajući onde oca ogladne,
i kad bude pred noć, ona se po pepelu vrate natrag kući; ali kad dođu
tamo, ne smednu odmah ući unutra, nego se pod strehom sakriju kraj
pendžera da čuju šta se u kući radi i govori. U to vreme čovek i žena
bili su za večerom, pa pošto večeraju, rekne žena: "Da je ovde sad ono
naše dvoje dece, dali bismo im ovo malo korica, te bi i oni mogli
večerati." A deca onda kroz pendžer: "Evo nas majko!" pa utrče unutra.
Kad ih zapitaju kako su došli, muškarac kaže upravo da su došli po
pepelu. Kad deca po tom večeraju i legnu spavati, žena opet navali na
čoveka da ih sutradan odmah vodi opet, a ona će pepeo sakriti. Deca to
čuju opet, pa kad ujutru rano ustanu, ne našavši pepela nakupe mekinja u
džepove, pa kad ih otac opet povede u planinu, oni stanu pomalo prosipati
mekinje. Kad ih otac odvede daleko u šumu, on im naloži vatru, pa uzevši
tikvu pođe kao na vodu rekavši deci da sede kod vatre, a on će sad doći,
i tako se od njih ukrade i otide kući, a deca ostanu sama u planini. Deca
su dugo sedila kod vatre i čekala oca, a kad vide da njega nema, a noć se
prikuči, ona pođu po mekinjama kući, kad tamo, a to nekake zverke naišle
te mekinje sve pojele. Deca kad to vide, briznu plakati pa se vrate k
vatri. U tom udare onuda nekaki Čivuti, pa kad opaze vatru, dođu k deci
pa ih zapitaju šta rade ovde, i imaju li još koga onde, a pošto im deca
pripovede sve šta je i kako je, reku im Čivuti da idu s njima i da će im
u njih dobro biti. Deca pristanu na to i pođu s Čivutima, i Čivuti ih
odvedu svojoj kući. Oni kod kuće nisu nikoga imali do samo jednu mater,
pa kad dođu kući, muško dete zatvore da se goji a devojku ostave da im
mater sluša. Kad se dete dobro uhrani i ugoji, Čivuti polazeći na posao
nekakav zapovede materi da ga ispeče pa kad dođu doveče s posla da ga
pojedu. Devojčica je za ono vreme što je kod Čivuta provela, bila
uvedžbala nešto Čivutski, te je razumela što su Čivuti materi kazali za
njenoga brata, pa otide i kaže bratu: "Brate, danas Čivuti odoše nekuda i
zapovediše materi da te ispeče; nego mi da gledamo da babu turimo u
peć." Kad bude posle podne, užari baba peć i izvede dete da ga u nju
turi, pa mu reče da sedne na lopatu. Onda devojčica reče babi: "Majko!
on je još mlad i nejak, pa ne zna kako to treba, nego sedi ti najpre da
on vidi." Baba to učini i sedne, a oni za lopatu te s njom u peć i baba
se ispeče. Onda deca beži iz kuće, i bežeći dođu na jednu vodu i na njoj
nađu most, te brže pređu na onu stranu i dođu u šumu. Kad Čivuti u veče
dođu gladni kući, viknu mater da im donese jesti, ali u kući nigde
nikoga, nego osete miris od pečenja, kad izvuku pečenje iz peći, poznadu
svoju mater pa brže bolje za decom u poteru. Kad dođu na onu vodu, a to
udarila plaha kiša i most odnela, i oni ne mogavši preći preko vode,
vrate se natrag. Deca tumarajući kojekuda po planini najposle dođu na
jedan izvor, i kod onoga izvora nađu jednu ženu, i nazovu joj pomozi
Bog! pa se napiju vode i sednu da se odmore. Onda reče žena devojčici:
"Ćerko! da ti legnem glavom na krilo da me malo poišteš." A ona joj
odgovori: "Drage volje, majko." I tako žena legne devojci glavom na
krilo, pa je onda zapita od kuda su njih dvoje. Devojče joj plačući
pripovedi sve šta je i kako je, pa joj najposle reče: "Majko! kako ti
miriše glava!" Onda žena ustane s njezina krila, pogledi žalosnu i plačnu
devojčicu, pa joj reče: "Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser
ti išao iz očiju mesto suza, i kad govorila, ruža ti zlatna iz usta
izlazila!" Posle toga žena pokaže deci kuda će izaći na put, i deca
otidu a žena ostane kod izvora. Deca izišavši na put otidu kući.
Devojčica kako opazi maćiju i oca, brizne plakati, a maćija kako vidi da
joj mesto suza biser iz očiju ide, raširi ruke, pa je stane grliti i
ljubiti: "Blago meni kad si mi došla! A gde si mi tako bila?" Devojčica
kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ruža. Onda se maćija još
većma začudi, pa je zapita: "Gde si taku blagodet na sebe dobila?"
Devojčica joj kaže kako su u planini tu i tu našli ženu na izvoru pa je
žena blagoslovila. Onda maćija zapita: "A jeli ta žena još tamo da i ja
svoju ćer k njoj pošljem da dobije tu blagodet." Devojčica joj odgovori da
je iza njih onde ostala. I tako maćija stane govoriti svojoj kćeri da ide
onamo, a ona se zatezala i suprotila, ele najposle mati je kojekako
namoli i ona otide i nađe onu ženu na izvoru. Kad dođe na izvor, mesto
da joj nazove pomozi Bog, ne reče joj ništa, nego u sebi promrmlja "Eto
one ženturine, ubio je Bog!" Pa se napije vode i sedne kod izvora kao
što su joj kazali. Žena odmah pristupi k njoj pa joj reče: "Da ti legnem
glavom na krilo da me malo poišteš." A ona joj odgovori: "Hoću da, Bog
zna kakva ti je glavurina", i stane plakati: "Ne bih ja ni došla ovamo,
da me nije moja materešina oterala." Onda je žena pogledi, pa joj reče:
"Tamo njoj krvave suze iz očiju letele kad plakala, a kad govorila, tamo
ona prskala i balila te te ne mogli ljudi slušati." Posle toga devojka se
vrati kući maji svojoj, a maja je jedva dočeka i raširi ruke pred nju, a
kad ona progovori, stane prskati i baliti, da se mati upropasti šta joj
je. Devojka onda okrene plakati: "Ti si mi kriva," a suze krvave polete
joj niz obraze. Za onu se sirotu devojku posle pročuje do cara, te car
pošlje po nju i uzme je za svoga sina, a ona uzme i svoga brata k sebi, te
su tako sretno živeli. A ona druga devojka sa svojom materom i očuhom
ostane onako.
|
|