'Cirilica     Latinica     IPP     KASC  
Pregled Prvi Preth Sled Poslednji

Naslov: Zla žena

Napomena: U Beču 1853., Vuk Stefanović Karadžić

Putovao nekud čoek sa ženom, pa udare preko livade skoro pokošene, onda čoek reče: "Ala ženo! lijepo ti je ova livada pokošena!" A žena: "Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš da to nije košeno, nego striženo!" A čoek opet: ,Bog s tobom, ženo! Kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa." I tako čoek dokazujući da je košeno, a žena da je striženo, svade se, i čoek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoeka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strigući kao nožicama, stane vikati: "Striženo! striženo! striženo!" Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se nego čoeku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu jamu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne. Kad vidi čoek đe se ona strovali i zamkne u jamu, a on reče: "A! tako tebi valja!" Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad jamu. Poslije nekoliko dana ražali se čoeku pa stane u sebi govoriti: "Hajde da je izvadim, ako još bude živa! Kaka je taka je; a može biti da će se u napredak što i popraviti;" pa uzme uže i otide nad jamu, pa pusti uže u jamu i stane vikati da se uhvati za uže, da je izvuče na polje. Kad već opazi da je uže zateglo, a on onda povuci! Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uhvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Čoek se uplaši, pa pođe da upusti uže, a đavo poviče: "Drži, da si mi po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij ako mi ne ćeš života pokloniti; samo me izbavi odavde." Čoek primi za Boga, i izvuče đavola na polje. Đavo odmah zapita čoeka kakva ga je tu sreća donijela da ga izbavi, i šta je tražio u toj jami; a kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad da je izvadi, onda đavo poviče: "Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom življeti! I opet došao da je izvadiš! Ta ja sam u tu jamu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško, a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dava ne crkoh od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi je ova strana što je bila od nje, osijeđela, sve od njezina zla!

Prođi je se, ako Boga znaš! Ostavi je tu đe je; a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio" pa iščupa iz zemlje jednu travku, i pruži je čoeku: "na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem, pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari i popovi i kaluđeri da je liječe i da mene ćeraju, ali ja ne ću izići dokle gođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš i samo je okadi ovom travom, a ja ću odmah izići, po tom će tebi car dati svoju kćer, i uzeće te da caruješ s njime." Čoek uzme travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom i rastanu se. Poslije nekoliko dana pukne glas da je bolesna careva kći: ušao đavo u nju. Skupe se iz cijeloga carstva ljekari i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čoek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice u carsku stolicu, i upravo u careve dvore. Kad se prikuči sobama đe boluje careva kći, vidi đe lete ljekari i ljekarice; popovi, kaluđeri i vladike čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se, pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra; onda on otide u kuću upravo carici, pa joj kaže da je i on ljekar, i da ima travu kojom je on do sad išćerao nekoliko đavola. Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: "Tu si pobratime?"

"Tu sam."

"E dobro! a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom đe se ja oglasim, jer ne će dobro biti" (ovo su oni tako govorili da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti osim njih dvojice). Čoek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi đevojku, a đavo iziđe, i đevojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga. Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo te uđe u kćer drugoga većega cara, koji je bio komšija s ovijem. Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izliječio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet. Tada onaj car napiše knjigu tvome komšiji, i moli ga da mu pošlje onoga ljekara što mu je kćer izliječio, da izliječi i njegovu kćer od onake bolesti, pa će mu dati štogođ ište. Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati da je on već pobacio liječenje, i da više ne zna liječiti. Kad to odgovore onome caru, a on pošlje drugu knjigu, i kaže da će dignuti vojsku i zametnuti krajinu ako mu car ne pošlje svoga ljekara. Kad ovom caru dođe takovi glas, on kaže svom zetu da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide. Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: "A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?"

"E! moj pobratime!" progovori carev zet, "ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim da te pitam šta ćemo sad? izišla moja žena iz jame, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz jame."

"Šta naopako! izišla tvoja žena!" poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude onome drugom dva novca prida, ali ne imajući ni njih kod sebe ostane mu ih dužan, i kao za bolju tvrđu da će mu ih za celo vratiti pobrate se. Promenivši sad vreće pobegne jedan na jednu a drugi na drugu stranu misleći svaki da je drugoga prevario, a kad dođu svaki svojoj kući i izruče hespap iz vreća, onda vide da ni jedan upravo nije prevaren. Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: "Ti, pobratime, prevari mene." A on mu odgovori: ,Vala, pobratime, i ti si mene." Po tom onaj stane iskati dva novca govoreći da ono valja platiti što je obrečeno i pobratimstvom potvrđeno. I ovaj pristane da valja platiti, ali se stane izgovarati da nema dva novca, "nego" veli "u moga popa za kućom ima velika jama u zemlji, u koju on često silazi, i po svoj prilici biće u njoj novaca ili kakih drugih skupocenih stvari; nego hajde doveče spusti ti mene u jamu, pa kad je oplenimo, onda ćemo dobit podeliti, i ja ću ti platiti dva novca." Ovaj na to pristane. Kad bude u veče, popov najamnik nađe vreću i uže, pa otišavši s pobratimom nad jamu, uđe u vreću, i pobratim ga sveže preko srede, pa spusti u jamu. Kad ovaj dole iziđe iz vreće, i po jami tuc tamo tuc amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: "Ako ja pobratimu sad kažem da nema ništa, on može otići i mene u jami ostaviti, pa što ću sutra od popa kad me nađe u jami?" Pa onda opet uđe u vreću, i dobro se sveže užem, pa poviče pobratimu: "Pobratime, vuci vreću, puna je svašta!" Vukući pobratim vreću, pomisli u sebi: "Šta da ja ovo delim s pobratimom? Bolje je da ja ovo nosim sam, a on neka gleda kako će izići iz jame." Pa uprtivši vreću s pobratimom na leđa, pobegne preko sela: a za njim pristane mnogo pasa lajući i goneći ga. Kad malo posustane, i vreća mu se niz leđa ponisko obesi, onda pobratim iz vreće poviče: "Diži, pobratime, ujedoše me psi!" Kad ovaj to čuje, a on baci vreću na zemlju. Onda onaj iz vreće rekne: "Tako ti, pobratime, šćaše mene da prevariš?" A onaj mu odgovori: "Vala i ti si mene prevario." I onde posle dugoga razgovora obreče onaj što je dužan dva novca da će ih jamačno platiti kad mu pobratim drugi put dođe, pa se rastanu. Posle mnogo vremena ovaj što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio u pravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: "Ženo! eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe. Nego ja idem leći u kući, a ti me pokrij, pa se prenemaži i jauči, i kaži da sam umro, te će se on onda vratiti natrag." Pa onda legne u kući naleđaške i prekrsti ruke, a žena ga pokrije i stane jaukati. U tom pobratim pred kuću, i nazvavši joj "Pomozi Bog!" zapita jeli to kuća toga i toga; a žena mu prenemažući se odgovori: "Jest, kuku mene kukavici, evo ga u kući gde leži mrtav." Onda pobratim rekne: "Bog da mu dušu prosti! On je bio moj pobratim. Mi smo zajedno radili i trgovali, i kad sam ga tako našao, barem ću čekati da ga otpratim do groba i da bacim zemlje nanj." Žena mu rekne da će mu biti dugo čekati dokle ga stanu sahranjivati, već neka ide. Ali on odgovori: "Bože sačuvaj! kako bih ja ostavio tako svoga pobratima? Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane." Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, ne će li pobratim onda otići. Kad žena otide i to popu kaže, pop sa nekolika čoveka dođe, te onoga nazovi mrca metnu na nosila, i odnesavši ga u crkvu onako na nosilima ostave ga nasred crkve, da onde po običaju prenoći, pak će ga sutradan opojati i sahraniti. Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, ni po što ne će ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati. I tako ostane u crkvi. Onu noć udare onuda nekaki hajduci koji su nečije dvore bili poharali, i mnogo blago i ruho i oružje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sveću gde gori, reknu među sobom: "Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit." Kad pobratim vidi gde ljudi s oružjem ulaze u crkvu, on se sakrije u jedan ugao; a hajduci ušavši unutra posedaju i blago podele sve kalpacima, a ruho i oružje kako se moglo. Oko svega se pogode i namire, samo ostane jedna sablja, za koju su gdekoji od njih mislili da vredi mnogo novaca. Onda jedan uzevši je u ruke, skoči na noge govoreći: "Stani da je o ovoga mrca ogledamo jeli taka kao što je hvalite: ako mu od jednom osečem glavu, baš je dobra." Pa onda pođe k nosilima, ali se nazovi mrtvac u jedan put ispravi i sedne vičući: "Mrtvi! kamo te se?" A pobratim iz ugla: "Evo nas, svi smo gotovi." Kad hajduci to čuju, onaj pobaci sablju, a oni drugi ostave svoje delove na gomilama, pa skoče i pobegnu bez obzira. Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: "O braćo za Boga! mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, i ni oda šta se ne poplašismo do noćas od mrtvih ljudi! Ima li koji junak među nama da se vrati natrag da vidi kako je sad u onoj crkvi?" Jedan veli: "Ja ne ću," drugi veli: "Ja ne smem," treći veli: "Ja bih volij udariti na deset živih nego li na jednoga mrtvog," dok se najposle jedan ne nađe te reče da će on ići. I on vrativši se natrag privuče; se polagano pod crkveni prozor eda bi što čuo, a u crkvi pobratimi podelili sve hajdučko blago i ruho i oružje, pak se najposle oko dva novca svadili i gotovo počupali. Hajduk ispod prozora ništa drugo nije mogao čuti do viku: "Kamo meni dva novca? Daj moja dva novca!" U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: "Aratos ti dva novca! Evo ti za dva novca." Kad hajduk vidi šta od njega bi, on beži bez obzira, i došavši u družinu pola mrtav poviče: "Braćo hvala Bogu kad živi pobegosmo! Mi blago delismo kalpacima, a sad ustali svi mrtvi, pa svakome jedva po dva novca dopalo, a jednome ni to nije moglo izići, nego uzeše moju kapu te mu dadoše za dva novca."