Napomena: U Beèu 1853., Vuk Stefanoviæ Karad¾iæ

Pop i ðak hodili kroz jednu veliku planinu, pa ih onðe uhvati noæ. Videæi oni da veæ ne mogu taj dan prispjeti kuda su bili naumili, stanu gledati tamo amo kroz planinu ðe bi prenoæili, i ugledaju oganj daleko u jednoj peæini. Primaknu se oni blizu i nazovu: "Dobar veèe, ima li to tamo?" Kad li ¹ta vide? ni ljudi ni nikoga drugog, do jednog divljeg èoeka s jednijem okom navrh glave. Zapitaju ga: "Hoæe¹ li nas pustiti u kuæu?" On im odgovori da hoæe. Ali na vrata od peæine bija¹e privaljena velika ploèa, koju sto ljudi ne bi moglo pomaæi. Divljan ustane, digne ploèu, pusti ih unutra, pa opet ploèu na vrata privali; potakne im veliki oganj i sjednu grijati se. Po¹to se malo razgriju, poène ih divljan pipati iza vrata, da vidi koji je pretlji da ga zakolje i ispeèe, i napiplje popa pretljega, spopane ga i ubije, navrti na ra¾anj i metne kraj ognja da se peèe. Kad ðak to vidi, dosjeti se i svome jadu, ali uteæi iz peæine nije mogao nikako. Po¹to se pop ispeèe, zove divljan ðaka da s njim jede, a ðak jadni ne ¹æene, veæ mu odgovori da nije gladan. "A hoæe¹" reèe divljan "i na sramotu, ako ne æe¹ pa lijepo." Ðak ¹ta æe? veæ sjedne s njim, divljan prokleti jede, a ðak meæe u usta pa opet baca u kraj. "Jeði" stane vikati divljan, "jer æu i tebe sjutra ovako." Po¹to se divljan najede, legne kraj ognja, a ðak poène ðeljati jedan mali ¹iljak. Upita ga divljan: "©ta ðelja¹ ta ¹iljak?" Ðak mu odgovori da se kod ovaca sjedeæi besposlen nauèio vazda tako ðeljati. pa da ga je i sad ta volja dopala. Divljan zatvori oko i zaspi, a ðak jadni videæi da se i njemu sjutra no¾iæ pod grlo spravlja, domisli se te oni ¹iljak zavrti divljanu u oko i oslijepi ga. Divljan slijep skoèi kao mahnit i ðaku reèe: "Neka, da je Bogu hvala! izvadi ti mene ovo jedno oko, kad ne umjeh ja tebe obadva, ali mi uteæi ne æe¹." Kad ujutru svane, napiplje divljan vrata od peæine i videæi da su zatvorena poène po peæini brbati tamo amo da ðaka uhvati, ali ga ne mogne naæi nikako, jer je imao u peæini mnogo stoke, te se ðak domisli i oguli jednog ovna, pa se obuèe u onu ko¾u i izmije¹a meðu ovce. Divljan veæ vidi da mu od mnoge stoke ne mo¾e ni¹ta, pa poðe na vrata od peæine, otvori jedan kraj od vrata i poène stoku vabiti da jedno po jedno izbaca. Ðak u onoj ko¾i ovnujskoj stane se primicati s ovcama ne bi li i njega izbacio, i tako malo po malo primièuæi se doðe do njega, divljan ga uhvati i izbaci meðu ostalijem ovnovima. Kad se ðak dohvati poljane, i vidi svu stoku pred sobom, vikne divljana: "Ne tra¾i me" reèe, "ja sam veæ na polju." Divljan kad vidi da mu je utekao, domisli se ¹to æe, otvori vrata sa svijem, i pru¾i mu jedan ¹tap govoreæi: "Kad si mi veæ utekao, na ti ovi ¹tap da æera¹ stoku, jer ti bez njega ne æe nijedna krenuti." Ðak nesretni prevari se, i poðe da uzme ¹tap; ali kako ga se prihvati, prijenu mu jedan prst pri njemu; viðev¹i da je poginuo stane skakati oko divljana tamo amo da ga ne dohvati, u to padne mu na um britvica koju je pri sebi imao, izvadi je i osijeèe oni prst ¹to mu pri ¹tapu prijenuo bio i uteèe. Onda se poène divljanu rugati i smijati æerajuæi pred sobom stoku. Divljan onako slijep pristane za njim, te tako doðu dojedne velike vode i ðak vidi da æe ga veæ moæi u vodu utopiti, pa poène zvi¾ðeti okolo njega rugajuæi mu se. Divljan primièuæi se malo po malo da bi ga uhvatio primakne se uprav nad vodu, a ðak mu onda pritrèi iza leða i tisne ga u vodu te se divljan utopi. Onda ðak s mirom i s Bogom oæera stoku i doðe zdravo kuæi, ali bez popa.